Ana Zulian

P: „Kako ste deportirani?“ O: „Kako smo deportirani? Sa kamionom do Pule, iz Pule do Trsta, a od Trst do logora u doprtnih vagoni šta su se stoke nekad vozile, doprtni vagoni, nezatvorni, kako danas vlak, vlak je lijepi i zatvoreni, a onda mi smo otvoreni bili. I zima je bila velika i sve i kiša po nas i sve je bilo dok smo došli tamo. I putovali smo tri dane jerbo su nas stavili, sad su na onoj stanici nas činili biti po dana pa su na onoj drugoj stanici tako da smo morali putovati tri dana. Kad smo došli u logor, bilo nam je isto gadno, prljavo, tako u blato veliko. A ča će da vam rečem. I vrgli nas brižne sve vanka iz tih vagoni i popeljali po barakah, barake su bile od drva. Prve… prve barake šta smo mi došli su bile od drva a pokle su bile barake baš zaziđan… zazidane od cigle. Od cigle, to su… malo lakše se u njih živilo, ko je živija a ja sam živila u tih od drva, zima je bila velika, nismo imali deke, nismo imali niš smo imali… A kad samo došli u logor sam počela umirati, kad smo došli u logor su nas vrgli u jenu veliku halu, u jednu veliku salu i tamo su nas sve poskidali, ženske na jedan kraj, muške na drugi, poskidali, taman gole… Ko kad te mama svuče gore kad si mići tako su i oni nas da bi nas oprli, tuširali nas, pod tuš, sve i dali su nam njihovu robu ono što ste vid'li kak na televiziji kad se vidi na na rige one kako mornaričke su naše danas sve na rige tako su bile naše jakne i hlače. I to nam je bilo sve, to ti je zima, to ti je toplo. A našu robu, naš veš ča smo mi donijele tamo su brižne u borši u torbi ono šta smo donijele oni su nam uzeli. I zlato nam pobrli i sve. Sve. Gole i gotovo, goli i gole i onda obukli nas i popeljali nas po barakan dali su nam broj da znamo koja nam je baraka da se ne bi mi izgubile i gore čim smo došle, logor je bija velik, ti si moga se izgubiti… I tako nam je bija početak. I onda svako jutro, na pel, kako bih vam rekla, na pel… Kako vojska kad se postroji na pel nas 20 iz te barake… s odveli vanka i bili tamo jednu uru dok su nas sve prozivali i… pročitali nam imena, a mi nismo razumili brižni niš, a oni nas nisu zvali po imenu i prezimenom nego po broju, po broju… Po broju šta su nam oni, da to sam vam zaboravila reći, kad su nas postrojili u tu veliku halu i kad su nas oprli su nam napravili to. Tu nas tetovirali. To su napravili sa tušon. Kako bih pripovidila… tušon? Da, sa tušon, boli… boli su nas. Neko je i umra od toga jerbo se krv i i i to šta su oni metali unutra… se iverenira, se, se otrova i ja sam imala ovaku ruku za osan dana, ali sam isto morala ići raditi, nisu mene vrgli ležati, ležeći to proći, ma kakvi. I kad su nam to, kad su nas to… napisali nam oni nas nisu zvali po imenu i prezimenu nego po broju.“

O: „Nema, za krađu je jako težak.“ P: „Da li ste u logoru imali prijatelja?“ O: „Ama nismo smili pogledati nikoga, neprijatelje, neprijatelje šći moja. Ni sad da je tote mogla biti moja sestra, a tota ja i nismo se smile pogledati ni reći riječi, ni riječi. Ja ne znan ko sam njim to povidala onu veče kad su bili poli mene, ali jedan Rus… jedan Rus… mi bi pohodili zgoru po česti a oni bi bili hodili za zdolu. I ti Rus… jedan brižan je… mali papirić tako, možda samo dvije riječi jednoj curi u toj rigi ča je bila za pojti nad na polje. Su ga ubili jer ga nismo nikad pokli vidili, kamo su ga prekli oni veliki psi su ga svega rastrzali, svega. Nisi ništa smija, kamo prijatelji dite moje, hehe, prijatelji, da. Nije bilo tamo prijatelja.“ P: „Jeste li bili zajedno sa Židovima?“ O: „Židovi su se pod… z meni dal su bili, da, da, jako, jako slabo, jako slabo, Židovi oni… bili ovako. Na primer i Židovi, kako i sada mi na primer, neki se uda za Bosanca, neki za Musliman, nek… tako su i oni brižni bili mišani, su bile žene… kršćanke, krsćene a Židi su imali drugu vjeru. Onda kad bi došli s tom malom djecom u logor… kad bi ih dopeljali, bi ih dopeljali veliki transport, velik vlak dugi… puni iz Mađarske, najviše ih je bilo u Mađarskoj, a bogati ljudi, svega su oni dopeljali tamo, svega, i zlata i svega i svega i svega znaš šta reći Nemci, zato je traje i rat čuda. Draga moja kad bi to, kad bi oni to dovezli tu dicu i te ljude, koje mama bila kršćanka… su ubili tu dicu. Spalili. A ko je tata kršćen, ne. Očevu vjeru su držali. Nisu pognjavili tu dicu. A ko je bila mama su i mamu i njih. Židove su palili jako. Jako su oni gorili brižni, bi ih metnuli u tu veliku komoru i zagasili s gasom kako bi rekla, gas… gas. Da, sa gasom i u peć. To bi dimilo, ta peć ujutro, oblak veliki bi se na nebu stvorio od dima velikega. Onda su ih dosta izgorili. Štićani bidna dica, plakali… vriskali, a ča ćeš dici, dici ne moreš niš, moreš da puštiš na tebe ča te i pita.“ P: „Koliko ste dugo bili u logoru?“ O: „Sedamnaest miseci. Sve skupa u logoru i u i u zatvoru i i i to, uglavnom, ja sam dobila penziju za sedamnaest miseci, nu ovako reći.“ P: „Je li netko vama od bliskih završio u logoru?“ O: „Od rodbine, da li su bili u logoru? Da, srce moje, moja sestra je bila v logoru, z menom niko vrime. Ona je bila dve godine mlađa od mene. Ja sam '26. a ona je bila '28. I dobila je taj tifus. I išla je u bolnicu. I onda se nismo pokle više nikad vidile. Nikad. Umrla pu tuđin kući. U Pragu. Glavnom gradu Češke. I dva brata su u logoru. Ali ne s menom, su bili u logoru s mojim mužom, moj muž pokojni isto je bija u logoru, u Dachau i tamo su bili moji brati. Četvero su nam se pokuće mojoj materi. Kak je njoj moglo biti… Svi mladi pošli.“ P: „Samo vi ste preživjeli?“ O: „Samo ja sam došla, da, oni svi tri su tamo da… Sam ja čudo proplakala… Da… Meni je drago povidati vam ali to je jako teško.“