Silvio Lazarić

* 1927  

  • - "..avrila je bilo..dvajsprv...oko..ne znam točno, ali je bilo avrila miseca isto, ča ne...mi smo imali jedan mali kaić, jedan brod ča smo našli na molu. Oni ča su imali kao za spasanje, oni veći brodovi, ča ne. To smo našli na Levaniću, na škoju malen i smo ga donili doma i to san ja upotrebljava, bin poša na kalamare i na tunu s tin, ne.. i ti brod ja san uzeja, imali smo veći brod na jadro i to, ma ko njin to uzmen neće moći ribariti. I onda, digo, taj mali brod. I smo, san poša pod (Pošese???), naokolo, naveč..još je bija dan. Ljudi su me vidili, prijatelji i tamo oko Finance, ne. Spod (Pošese???), došlo je..se zaškurilo i došli su ta dva prijatelji, Tilio Lorencin, (Jano??) su ga zvali i Pere Čupić, kovač. E. Svi tri smo pošli u ti brod, bura je puhala, jenomalo bura. Smo vozili prema Fineri. Dođemo na Fineru, ja san mislija poći malo na van obale da ne nas vidu, od kraja, ča ne. Kad smo došli tamo, ja čujen nešto bum bum..motor se čuje. Policija je bila tamo, i nas je čekala. Ali nisu nas vidili. Misečina ka i dan je bila..eli su spali..zašto nas nisu vidili, ja ne znan. Mi smo se skalali doli u brod i malo vozili prema dalje. I smo pasali vero uz Premanturu, valje poli kraja. I vidimo da su nas puštili i smo bili slobodni onda. Pošli smo blizu Ferala, tamo (svjetionika????), pasali uz to, a onda neka svjetla dolazu na..na visoko, neki brod veliki je dolazija. Nismo znali ko će doći poli nas, ko će nas hititi, se ni vidilo, samo svitlo bimo vidili. Ali je pasa (dalje??) za Trst, ili nešto tako, i mi smo bili slobodni onda. Cilu noć smo vozili...ujutro smo još obalu vidili, našu. - Iz Trsta? - Ja san mislija da ćemo doći u..preko noći tamo u Italiju, no..i smo vozili cija dan. Niš nismo vidili obale, ni jenu stranu, ni drugu. Ali srića da je bura puhala pa smo znali u ken pravcu poći, ča ne."

  • -" Padala je noć i vidjeli smo svjetla u Italiji. A vjetar je puhao prema nama. Bili smo iscrpljeni. Imali smo sreću, jedan brod došao je prema nama, ribari talijanski. Podigli su nas i spasili. Dali su nam jesti, njihove krevete da spavamo. Ujutro smo došli u Italiju. Gospodar od broda nas je pozvao kući, zvali su policiju a kako smo i mi govorili talijanski jer smo bili pod Italijom prije, nisu pazili na nas kako bi na nekog drugog. I smo izgubili dan tamo, smo se okupali i obrijali, dali su nam jesti. Drugi dan su nas povezli u Bolognu. U zatvor. Mladi smo bili, mene nije bilo briga za zatvor, glavno da imam hranu i da sam živ. A bili su interesanti Italijani, najviše je bilo onih koji su bicikle krali pa su ih stavljali u zatvor na sedmicu-dvije dana. U Bologni smo proveli dva tjedna. Poslije toga su nas poveli u Fraschette, mjesto blizu Rima. Tamo smo bili smješteni sa ustašama, četnicima, Nijemcima koji su još od rata bili u logoru. Svi smo bili zatvoreni u tom logoru. Po noći su stražari bili na vratima ako netko želi izaći na zrak, ali zatvoreni zrak. Tako da smo morali stalno biti tamo. I tako, život je prošao."

  • "Radeći u brodogradilištu na prođektima, na brodovima ča su delali, popravljali ili nadograđivali gradili dio, za svaki prođekt bimo morali znati koliko ur se delalo, koliko dan i sve detalje. Ko razumite ča govorin. - Da da da da.. - Ako ćete engleski da govorin. - Nee, dobro je. - I tamo smo bija dok san pobjega. Pedeset i..prve. Ja san..ja san vajk mislija za poći nekamo u svit, ali bin reka nekomu ča ne, da bin rad poći simo i tamo, ja nisan bija zadovoljan. I jedan dan dođe po mene jedan oficir, je dozna, i me ponese u kazarnu tamo, na štab di su bili, i pa mi kaže da san: to i to govorija, a da pa smo se borili za slobodu, ča nismo? Čovjek mora da misli za se i da vidi, a ko mu želja dođe da kamo gre i to i ono i mi kaže, stija me povesti u Rašu na..tamo se kopalo ugalj za, za kaznu. Ja san mu reka: „Ja nisan niš učinija.“ E pa onda ga pitan da me pušti doma, da gren kazati mami i ocu I da si malo ča uzmen od robe za nositi, i mi je dozvolija to. I drugi dan me ni bilo više. - Samo zbog toga, niš drugo. - Kako ste to odlučili? To je u jednom trenutku bilo: „idem ća pa šta bude“? - A da..kako san ja to odlučija.."

  • Full recordings
  • 1

    Medulin, 06.08.2013

    (audio)
    duration: 53:40
    media recorded in project Iron Curtain Stories
Full recordings are available only for logged users.

Preveslao sam Jadran da ne završim u rudniku

unnamed-vert.jpg (historic)
Silvio Lazarić
photo: Snimljeno prilikom intervjua

Silvio Lazarić, rođen 21.04.1927. u Medulinu. Otac je bio ribar. Nakon očeve smrti u I. svjetskom ratu majka ostaje sama sa troje djece. Nisu često išli u crkvu,  a kod kuće su govorili talijanski. Ide u školu u Medulinu a kasnije se zapošljava u Valelungi. Krajem II. svjetskog rata majka ih uz pomoć Crvenog križa krijumčari vlakom da ih spasi. Odlazi biciklom u partizane. Završio u Gorskom kotaru gdje je uvidio da nema jednakosti. Postojale su tri različite kuhinje (za oficire, podoficire i za obične vojnike). Po završetku rata radi na projektima u brodogradilištima. Nezadovoljan životom 1951 bježi sa kolegama u Italiju. Američkim vojnim brodom odlazi u Kanadu. U novoj domovini postaje majstor za popravljanje mašinica za šišanje. Od tog zanata  razvio je veliki obiteljski posao u kojem i danas sudjeluje.