Antonio Ottochian

* 1929

  • -"I onda na vlak za na Divaču. Idemo za na..za na Divaču, pa nisan van pričo unutra kako san bio, sam bio ranjen i sve, nisan ime...da da da! Pokle toga to dojde! I idemo u Rijeku, u Rijeki smo spali u jenoj kasarni, svi doli, kao mački, i ujutro svi na noge u Klanu. Došli smo u Klanu, isto u jenu kasarnu..nije bila baš ono žica okolo..bilo je, ma ni bilo tako kao i po drugin logorima. I tu..u svaken bunkeru; je bilo 4 bunkera, koliko znan, 5 od nas. A tu je bio otac, a on je bio ljubomoran na mene jer ta Nemac je bio jako dobar. I kad je on išo puštiti vodu, ja zamen onu pištolu, ja vrtan mine. I Nemac me trčka po ramenu. A otac na mene viče. Ne viče ča me volio nego...ni me volio nikada, kao ni ti drugi, ne. I nije me nikad... i neka mu iden po ručak taj dan, ja san moro ić nizbrdo dolika, (danas??), kako je bilo je bilo, i on mi daje polovicu ručka. Nemac. Čak je donio dasku da ja mašinu stavin uvako i me učio kako treba mine vrtat. Ja san ima svega i svašta, ne. Nisan bio sit, ali nisan bio ni gladan. Jer mi je on dava. I onda, nakon mesecadana, kaže..neke riječi san razume, kaže: „Ti greš na (burlat???) deset dana“. I dojdu ti njegovi oficiri, meni daju čikulade i ovo i ono, i su mu dozvolili..neka iden ja..ja san reka: „Neka ide on sam, da mi ne smeta“. I nakon 10 dana dojde i pokle se menjala komanda i ovaj Nemac govori: „Sad ćeš poj ti. Kad on dojde, ćeš poj ti.“ I on je doša...prvi put, drugi put san reka opet neka ide on. „Ne, nema tu“, govori, „moraš poj ti! Jer za tebe san..“, kao, „si dobar“; mene su Nemci oficiri vel... jako su me volili. I, ovaj..nije on doša. - Govorite za oca? - Otac nije doša. I onda uvečer sprema kasarnu, dojdu dva od njih esse esse. Kamo me vozu, ja nemam pojma. U jenu prostoriju, (??) ovako jena stolica, i nosu onaj remen na tri. I mene jednaput po leđima. I otuda me pelju opet u ka..i opet na posao! Nemac ljut na mene! Kažen ja pum pim pim pim..nisan razumio šta..neka bežin! A kud ću bježat kad ne znan kuda?? Kud ću bježat?? On je hito da pobegnen. Onda drugi dan isto tako, dva puta. Ali opet na posao. I otuda..ja lijepo to čujen, u noći, to grmilo, nevremena, ovo i ono, struje nije bilo..sam čuo, kaže: „Bižmo!“ Uzad nas. Smo se, ovako, znali, smo vezali neke punjave, nešto, i smo rivali pobeć. I jedna je osta..ni bilo ono jako veliko i puno žica, ali je bilo..njega smo vidili na žici, ali već je Rijeka bila skoro oslobođena! Jer oni su se svi pokupili, Nemci koji su bili, za naoružat bunkere, i mene ćapaju partizani na Učki. Mene..sedan od nas. I su nas peljali u neku bošku, ja vidin neku žicu, ja nisan zna, to su bile njihove žice za vezu, ja nisan znao šta je to, i tu je bilo jeno 7-8 Nemaca, oni su otišli..tamo su ih popeljali, robu su donili, Nemce nisu vratili. Sreća da su došli drugi ki su pobegli, već su..ljudi su..nisu tolko sa ljudima i ljudi su...bežali, ne. A jedan kaže: „Nisu“, kaže, „nismo mi išli dobrovoljno, nego su nas pobrli. Vidite“, kaže, „skinite mu košulju pa ćete se uvjerit da li smo dobrovoljno, da ne...“ Kad su mi skinuli košulju, su vidili šta..remena, kako su me tukli! I otuda, Rijeka je već bila oslobođena, i sa (??) na Piran i za na Trst."

  • -"..mogu van reć da je bio dobar, jako. Je reka: „Antonio, ti ideš na Ilovik. Na Iloviku su tri idioti i ljudi bežu od njih. Su jako strogi. I kuharica in je pobegla. Ako ne ti staviš u red“, su bila dva iz Ogulina, a kaže: „ti ideš jer znaš Talijanski, ti ideš radi šverca.“ Baš ni bilo ni tega. I nan da suhu hranu za jenu šetemanu. A niko nismo znali kuhat, kuharica je pobegla..i tri kila pasulja su nan...fažula su nan dali, stavimo u jedan lonac, kad je to zakuhalo, to je počelo sve preko hoditi; nismo znali! I ja iden kod te kuharice..lažen! Prije nego iden kod kuharice, vidin selo, slično kao tu u Istri, igraju na karte, i to isto su bili zabranili. To je bilo jeno 6-7, ja san reka: „jedan-dva-tri-četri-pet; svi grete u pržun“. Onda su, onako, ostali, karte su stavili ispod stola..“E sad idemo 6“. Smo kartali sve ujutro do 6. I „ča su van zabranili?“ Kaže: „Su nan zabranili karte u gostioni i tu smo imali skroz neprilika.“ Ja san reka: „Ja se nadan, sutra ću telefonirat načelniku, da će van bit dozvoljeno“. Ja iden u gostionu neko jutro, iman uni telefon...san reka: „Druže načelniče“..tako i tako... „Ti napravi onako kako vidiš da ti je najbolje da vas selo voli, a ne da vas mrzi!“ Ali sad je problem za kuharicu nać. I iden ja, tučen na vrata, su mi rekli koja je bila kuharica, je rekla: „Ja san bila, ali ja ne iden“. Ja paran da je bio došo i sin, a nije došla ona. „Ma“, kaže, „pušti ga unutra“. I gren unutra, kažen: gospođo, tako i tako..kaže: „Zbilja, sad smo tri drugi, ja mislin da se neće više dogodit ovo šta vam se događalo“. „Ma“, je rekla, „ću probat“. To je pripremila stolnjak, kalamare je prontala, to je bilo tako lijepo sve, ja oden na ribu; ribe koliko god oću. Baš se mlilo ulike, ja skinen jaknu i ja sa njima. Kaže, Dalmatinac, kaže: „Popi si pola čaše, ćemo se napit“. „Aj“, san reka, „nećeš me ti napit, ko ja neću“. Mi drukčiji dijalekt mi imamo, ne. Mi rečemo 'napit se' kad se čovjek gotov je. A oni od pola čaše..'ćemo se napit'. I otuda..tu san se bija upozna s nekon djevojkon, ali se desila neprilika, htija san ići za svon uniformon..da bižin. Priko granice. Barka se pokvarila, desila se neprilika, š njoj nisan smeo govorit, skoro da joj nisan oca ubio, pošto je on počeo tuć i maltretirat, pa ja san hitio vrata dole i već san bi natega pištolj; san imo pištolj Bereta. I ona je rekla: „Ante, molin te, nemoj“. I onda..(???) on ide odmah me prijavit, je reka: „Ako se još to desi, ti u kuću ne smiješ poć, ćeš bit premješten“. - Da vas pitam, izvinite, samo..ovaj, rekli ste da ste htjeli bježat gdje? U Italiju? - Da! Htio san ja bježat da iden u Italiju, za svon uniformon! - A..ovaj, ste se dogovorili sa njom, kako je to bilo? - Ma sve je bilo dogovoreno, ali se brod pokvario pa nismo mogli ić. - Dokuda ste došli? - Ma nismo ni išli! Nismo ni išli, ali smo imali namjeru, pošto ona nije smjela, a ja nisan smio uz nju..smo imali jako dobru vezu, ne. I otuda..mene..tražin da me otpuštu..“Trebaš čekat mjesec dana..“ Ja, u roku osan dan, otpušćen iz redova Narodne milicije."

  • -"...ja se vratin..doma..i kamo ću sada? To je..to je bilo..pedeset i..prve. I se vratim doma, kamo ću sada, kamo neću..onda san se opet zaposli..u Labin, kako san reko, i otuda, z Labina da ne valjan, onda san se zaposli u Uljanik, i z Uljanika..vidin..da me ne šmekaju, tu san kupio motor. I pokle...kupija san motor od 250 kubika..da otkupin novce. Ja san na moru, i prekovremeno san radio, čak na ribu san išo da zaradin, ja sam van uvijek..uvijek san se znao prehitit u životu. I ovaj...'54. san se oženio, jenon ženon koja je imala dijete, i čak i to san prisvojio, san reka baren da..baren da san..da san.. donekle smješten. Pa san napravio gore za sebe. Dokle nan se dijete (?????) pa su zapovijedali mi i jedan i drugi. Čak, pardon, čak san bio dobio dokumente da buden poslovođa na kampi, ča je delala tu..tu sam bio jedno vrijeme poslovođa za minere. San se oženio i..ne ide, ne ide, ne ide, ne gre nikako..'63. san išao u Italiju, kod sestre, nekako san bi dobi pašoš priko veze, i '64., u početku, san ima jenu prijateljicu koja je radila u kinu Za..Beo..Zagreb, i njoj se, ovako, povjerija. A ni... je imala ona prijateljicu koja radi na udbi. A ne..ne..nehotično, ona je njoj rekla. I ja, u dvanajston mesecu, ja san bija poša s pašošon, i iden...da iden priko granice. Kad san doša na granicu, kaže: „Ne možeš“. I, kad je reka da ne mogu, ja kidnen, na pola granice delan ovako. Talijani se smiju u bojžu mater. - Ste ga udrili, ili kako? - Ne ne! On da će, da će vit za tamo i za to vrijeme ja san skliznu. Do pola granice. Pole znan da neće oni pucat. I sada ja moran poć u Pavinu, neman..papire. A maršijan mi govori: idi tu i tu, ćeš dobit papire i onda ćeš moć ić slobodno. I onda san bi sve do..'65....do trinajstog..januara."

  • Full recordings
  • 1

    Pula, 19.05.2013

    (audio)
    duration: 01:11:00
    media recorded in project Iron Curtain Stories
Full recordings are available only for logged users.

Zbunio sam carinika pa pretrčao preko graničnog prijelaza

Fotografija iz mladosti
Fotografija iz mladosti

Antonio se rodio u selu Vadediji kraj Žminja 13.6.1929. u siromašnoj seljačkoj obitelji.  Budući da su bili jako siromašni roditelji su ga sa 7 i po godina dali da služi po kućama,bio je kao rob. Antonio je išao u školu, ali rijetko .Jedan dan bi radio a drugi bi došao u školu.  U školi su morali pričati talijanski,onaj koji nije znao išao bi za kaznu iza ploče.  Kada je došla 1943.g i propala Italija došli su Nijemci te je gazdu postalo strah, bio je odbornik. Antonio se vratio kući. Tada su došli Nijemci u selo, otac ga je spriječio da bježi jer je smatrao da im neće ništa budući da je on radio na Brijunima. Uzeli su ih i odnjeli u Klanu kraj Rijeke gdje su zajedno sa mnogim drugima gradili bunkere i utvrđivali njemačke položaje. Njemački vojnik koji ga je čuvao davao mu je pola svoje hrane. Nakon nekog vremena skupilo se njih osam i pobjeglo te nailaze na partizane. Krenuli su na noge prema Bistrici, a nakon toga i prema Trstu gdje je ranjen od minobacača.  Nakon toga se vratio kući. Aktivirali su ga u 43. istarskoj diviziji. Često je putovao u druge krajeve, budući da je već bio sumnjiv jer su mu brat i sestra optirali i otišli u Italiju. Postao je omiljen i cijenjen među zapovjednicima. Od kako je on postavljao mine nitko nije bio ranjen. Po povratku u Pulu radio je razne poslove a na kraju je završio u brodogradilištu “Uljanik”. Dobio je preko veze pasoš i odlazi preko granice. Sljedeće dvije godine tražio je posao po Italiji, prijavio se u izbjeglički logor da ide dalje. Nakon San Sabe, Latine, došao je do Napulja gdje ga je primila švedska komisija i odlučio je otići u Malmu. Došavši u Švedsku prvo je radio u restoranu, zatim je i šišao. Jako mu je bilo teško naučiti švedski jezik. Zaposlio se u brodograđevnoj industriji gdje je radio do penzije. Prije nekoliko godina vratio se u Pulu gdje još uvijek živi.