Vladimir Balaić

„I ova jedinica u kojoj sam ja bio ta 16. brigada, drugi bataljun, pratili smo ih. Međutim u noći kada su oni stigli, tu je jedan potok koji ide preko, ovdje je cesta preko i ova četa u kojoj sam ja bio, ona je došla i potisnula njih preko, ali sada su tu oni noćili preko. Tišina je bila u noći i ja kao komesar čete osjećam se odgovoran i kad je svanulo išao sam u obilazak ovih naših na položaju. I gle kog vraga nitko me nije gađao nego, to je bilo baš na nas upereno. Pala je ovaj bomba kraj mene i eksplodirala. Oderala mi prsa i ovdje ruku. Na prsima mi je bila ovako otprilike široka oderotina sve do rebara, krv je išla na usta. A jedno pola kilometra od nas je pokretna ambulanta je radila. I dođem tamo kod njih, bez pratnje odoh onako sam. „I šta bi?“- ovak' me gleda. Na stol da mi pomogne.. I kad počne to da mi...ja se proderao na njega: „Uzmi bar neki oštar nož pa reži, a ne ovako!“ I dobro to mi isjekli i jedno sat dva tamo sam ostao gdje su previli i to ostalo. I došao je jedan kamion da koji je pokupio ranjene. Na pruzi koja ide Zagreb-Beograd tamo prije Suhopolja... Na toj pruzi ispod te ceste di treba prijeći, dva obična vagon.... i jedna i druga vrata raširena i tu me stave unutra samoga.....Mislim krajnje nehumano. I tamo nit ima lokomotive nit išta. I tako smo čitav dan proboravili u vagonu. Tek iduće jutro lokomotiva nas je odvukla....“

„Kad ste vršili dužnosti na tim patrolnim brodovima na tim graničarima da li ste se sretali sa talijanskim brodovima sa drugim brodovima da li je bilo tih kontakata?“ „Bilo je kojekakvih. Prvo idemo ovi najblaži: naši koji hoće prebjeći u Italiju bez dokumenata bez ičega, drugo da pokušava šverc prebacivati preko, treće, upadanje ovih ratnih brodova i upadanje građanskih brodova, to je velika razlika između jednog i drugog, a toga je bilo dosta. Jedan slučaj, sa 137 i sa talijanskim razaračem. Između Rovinja i gore do ovaj Umaga je vanjsko otvoreno more tu sam ja obično vršio službu i u tršćanskom zaljevu. Jedan brod talijanski vidim uvek na prostoru baš koji je zatvoren za ribare. Pa pođem prema njemu pješke pravim se ja lud i idem dalje. Jednog jutra isplovim iz tršćanskog zaljeva i dobro udarim unutra na desetu petnaestu milju od obale kad ispred sebe u tom prostoru stao taj lijevo, a s druge strane vidim da je razarač. A taj razarač je bio i drugi i idući puta, a služi isključivo ovaj ribarski brod za provokacije. A sad, šta ćemo?Treba nekog Boga napraviti. Ići na njega i pobjeći će na otvoreno ili ovaj će..I ja kao mutav polako vozim i kad sam došao blizu, maksimalna brzina i između jednog i drugog. I sad kad je on to vidio da tu se nema, on se ovako približavao ovako, ja uvijek idem tako brzo i pristanem na njega i pet mornara, četiri mornara i jedan podoficir sa automatima na tu barkicu. Posadu naterali pod palubu, taj brod je umrtvljen.“